О Бранку Ћопићу

Биографија


Бранко Ћопић је потекао из сиромашног села испод Грмеча. По црквеним књигама стоји да се Бранко родио 1. јануара 1915, међутим сам Бранко је тврдио да се родио 1914 али како он казе “то су биле тешке и ратне године и нико озбиљно није марио за тачан упис у књиге рођених”. У родном селу Хашанима дечак је, у подножју саме планине Грмеч, чувао на пропланку стоку и проводио слободне тренутке играјући се али и маштајући о Грмечу којег је замишљао као фантастичну гору опоре, оштре и дивљe лепоте. Планину насељену опасним животињама и становницима невидљивог света.

Сва та маштања Бранко је преузимао из прича његовог деде који је преносио искуство, добро и зло, мекоту људске душе и ширину његова срца. Деда Раде ће остати малом Бранку више него мајка; мит и легенда о људској нежности, а остали укућани и цели подгрмечки свет – као галерија ликова за обраду у његовим књижевним делима.

У школу Бранко креће у свом родном селу али гимназију, четри нижа разреда, наставља у интернату у Бихаћу. После завршене гимназије уписује учитељску школу у Бања Луци, потом у Сарајеву и Карловцу. Разлог честих прекида учитељског школовања била је немирна Бранкова душа и потреба да укаже на неправилности и лошу социјалну и политичку ситуацију. Избацивали су га због напредних идеја и због речи које није могао да прећути.

Ипак завршава учитељску школу у Карловцу и као млађи учитељ враћа се у родно село Хашане али без жеље да започне учитељски посао. Одлучује да упише Филозофски факултет у Београду 1934 године. Живео је скромно а прехрањивао се хонорарима за објављене приче у “Политици”. Марљиво је учио и полагао испите на време. Дипломирао је непосредно пред рат 1940. године. Рат га је затекао на одслужењу војног рока у Марибору из којег одлази у родну Крајину и већ 1941 године прикључује се партизанима. У почетку бива обичан војник али убрзо постаје политички комесар, затим се укључује као стални сарадник на културно – просветном сектору као дописник партизанских новина бањалучког “Гласа” и “Борбе”. Ћопићу је омогућено да пише не само ратне извештаје већ и скечеве, позоришне представе, да пева и буде морална и душевна снага партизанским борцима. Бранко остаје активан у НОВ-у до краја рата. После ослобођења долази у Београд и ту се настањује.


Први посао који прихвата био је као уредник листа “Пионир”. После пет година напушта тај посао и постаје професионални писац. У статусу слободног ствараоца Ћопић проводи остатак свог живота. Био је неуморан књижевни радник, издао је бројна дела. У нашој књижевности он је стекао статус књижевника са највише одштампаних дела и највише преведених дела. Његова дела су преведена на више од 30 језика. Ћопић је писао и сценарија за позориште и филм. Познат је по комедији “Доживљаји Вука Бубала” и комаду за децу “Ударници” и сценријима за ратне филмове “Живјеће овај народ” и “Мајор Баук”.

Као велики хуманиста, патриота и хумориста Ћопић је добио бројне награде, признања и похвале. Још 1938. године добија прву награду Академије седам уметности за кратку причу, затим Ракићеву награду (1939), награду Српске академије наука и уметности (1940), Комитета за културу и уметност (1947, 1948), Владе ФНРЈ (1949), Савеза синдиката (1953), Награда Змајевих дечјих игара (1971), Његошева награда (1972) за збирку приповедака “Башта сљезове боје”, Награда АВНОЈ-а (1972).


Иако је припадао народноослободилачком покрету Бранко Ћопић је, као човек великог образовања, бистра ума, осећаја за правду и праведност и критичког посматрања стварности која га је окруживала веома рано почео да износи сопствена мишљења о неким појавама. Радио је то или отворено или у литератури као писац. Као једно од најпознатијих дела била је “Јеретичка прича” због које је касније трпeо велике ударе тадашње комунистичке партије на власти и државних органа, па и од самих колега. Таквих прогона је било много, па је књижевни историчар Ратко Пековић то сабрао у књигу “Суданије Бранку Ћопићу” из које се види на какве је све проблеме Ћопић наилазио у свом књижевном и политичком животу.


Претпоставља се да су ти прогони и главни разлог самоубиства које је Бранко Ћопић извршио скочивши са Савског моста 26. марта 1984. године. Од тада се тај мост зове Бранков мост, а улица која води до њега Бранкова улица.

Тако нас је заувек напустио и отишао “из бајке живота” у “бајку снова”. Али иза њега је остало његово дело велико као Грмеч.


Ћопићева књижевна дела


Приповетке:
Под Грмечом, Београд, 1938.
Борци и бјегунци, Београд, 1939.
Планинци, Београд, 1940.
Бајка о сестри Ковиљки, Београд, 1946.
Роса на бајонетима, Београд, 1946.
Свети магарац, Београд, 1946.
Вратоломне приче, Београд, 1947.
Сурова школа, Београд, 1948.
Људи с репом, Београд, 1949.
Мајор Баук, Београд, 1949.
Љубав и смрт, Београд, 1953.
Доживљаји Николетине Бурсаћа, Сарајево, 1956.
Босоного детињство, Београд, 1957.
Горки мед, Београд, 1959.
Крава с дрвеном ногом, Београд, 1963.
Башта сљезове боје, Београд, 1970.
Голубија времена, Мостар, 1979.

Романи:
Пролом, Београд, 1952.
Глуви барут, Београд, 1957.
Не тугуј бронзана стражо, Београд, 1958.
Осма офанзива, Београд, 1964.
Делије на Бихаћу, Београд, 1975.

Поезија:
Огњено рађање домовине, Београд, 1944.
Ратниково прољеће, Београд, 1947.
Мјесечине, Београд, 1977.
Сеоско гробље, Београд, 1978.

Књижевност за децу и младе:
У царству лептирова и медвједа, Београд, 1940.
Приче партизанке, Београд, 1944.
Пјесме пионирке, Београд, 1945.
Бојна лира пионира, Београд, 1945.
Бајка о сестри Ковиљки, Београд, 1946.
Доживљаји кума Торбе, Београд, 1946.
Армија одбрана твоја, Београд, 1948.
Јежева кућа, Београд, 1949.
Приче испод змајевих крила, Београд, 1953.
Доживљаји мачка Тоше, Београд, 1954.
Орлови рано лете, Београд – Сарајево, 1957.
Деда Тришин млин, Сарајево, 1960.
Магареће године, Сарајево, 1960.
Славно војевање, Сарајево, 1961.
Битка у златној долини, Сарајево, 1963.
Мала моја из Босанске Крупе, Сарајево, 1971.
Глава у кланцу, ноге на вранцу, Сарајево, 1971.
Мамино мудро магаре, Сарајево, 1976.
Лијан води караване, Сарајево, 1981.

Погледајте аутобиографију .

Погледајте неке од књига у електронском облику: